Situacija u kojoj se ceo svet nalazi već godinu dana donela nam je neka nova pravila života i sasvim sigurno, stare probleme. Imali smo više vremena za sebe koje su neki iskoristili za više vežbanja, dok su neki gledali da više uživaju u jelu i piću. Ove dve oblasti povezao je Novosađanin Strahinja Kukić koji se kao nutricionista bavi preporukama za pravilnu ishranu ljudi, ali i kao stručnjak u oblasti fizičke kulture i bivši reprezentativac u boksu, bavi pravilnim pristupom vežbanju. Svoja iskustva i zanimljiva istraživanja uskoro će obajviti i kroz svoju prvu knjigu.

“Studirao sam i završio fakultet za sport i turizam TIMS, ovde u Novom Sadu. Na trećoj godini studija sam počeo da radim sa ljudima kojima je bila potrebna pomoć oko vežbanja i čija je želja bila da skinu koju kilu. Prateći znanja sa fakulteta počeo sam da pravim program treninga koji smo primenjivali nešto više od mesec dana, međutim, rezultati su bili relativno slabi. Konsultovao sam i profesore sa fakulteta, pitao da li sam dobro uradio program, dobio sugestiju, reprogramirao, ali su rezultati bili slični. Istraživao sam dalje i na fakultetu za medicinu sporta sam saznao dosta o metaboličkim tegobama, odnosno, metaboličkom sindromu i shvatio da moj prijatelj potencijalno boluje baš od toga. Poslao sam ga kod lekara, a on mu je ustanovio insulinsku rezistenciju, prepisao mu određene lekove i posle toga trening je itekako imao smisla. Nakon toga, moja vera u samu kineziologiju se tog momenta malo poljulala, a mogu da kažem da se nikad nije ni vratila na mesto, odnoso, pravila važe, ali ne bez određenih lekova. Upravo zbog toga sam počeo da istražujem vrste i tipove hrane, kada se šta konzumira i šta tačno pomaže ljudima da se bolje osećaju i da adekvatno treniraju”, ispričao nam je Strahinja na početku razgovora u okviru emisije “Dnevna soba” Oradija.

U celoj Srbiji, a to posebno važi za Vojvodinu, često se kaže da mi najbolje jedemo. Koliko se mi zapravo dobro hranimo?

Smatram da je klasična srpska kuhinja dobra kuhinja, nije problematična i ranije ljudi uglavnom nisu imali problema kada su se hranili na takav način. Međutim, poslednjih pedesetak godina, ako pogledamo istoriju nutricionizma, vidimo da sve više i više ljudi boluje od kardiovaskularnih oboljenja, a Vojvodina je u tom segmentu bila, na žalost, broj jedan u celoj Srbiji. Stvar je u tome da industrija mesa, odnosno, proizvodnje hrane generalno, dovodi do toga da nas većina hrane, koju danas konzumiramo, dovodi do zapaljenskih procesa u telu i to nam pravi problem. U klasičnom smislu, naša nacionalna kuhinja je dobra, ali namirnice nam nisu više istog kvaliteta kao nekad.

Jasno je da puno faktora utiče na svaki organizam posebno, količina hrane, vreme obroka, broj, ali može li se dati jedan kratki savet i recept za zdravu ishranu koji je primenjiv na više ljudi?

Pravo pitanje nije da li jedemo više nego što nam treba, nego zašto to radimo? Problem je opet u kvalitetu hrane koju koristimo. Naš hormon sitosti ne radi adekvatno, odnosno, mi jedemo, hrana ne dođe tamo gde bi trebalo pa imamo potrebe da jedemo još. Teško je ukratko preporučiti konkretno, ali jako je važno da ne jedete antihranu. Često se to u zadnje vreme pominje u medijima, to jesu i margarin, suncorketovo ulje, šećer, meso životinja koje nikada nisu bila na paši, što, naravno, isto važi i za njihove produkte, sir i jaja. Ako se to na određeni način ukloni iz ishrane čovek normalno oseti svoj hormon sitosti, a onda neće sipati dva puta nego, će mu jednom biti sasvim dovoljno.

Koje metode koristiš u identifikaciji problema i poremećaja u ishrani?

Uobičajen metod je svakako nalaz krvi, kao i bioelektrična impedanca koja pokazuje procenat masnog tkiva, mišića, kostiju i vode. Od nekih metoda koji nisu uobičajeni to je test intolerancije na hranu koji se radi kvantnom analizom, aparatom intera diacor kao i provera vitamina i minerala. Uz pomoć toga mi možemo indirektno videti da li u sistemu postoje određena zapaljenja, koja nam hrana više, a koja manje prija i šta mi povodom toga možemo uraditi.

Čime si se bavio u svojoj knjizi?

Knjigu sam podelio u nekoliko segmenata, a suštinski se najviše bavim zapaljenskim procesima i hormonom stresa. Naravno, svaki klijent koji mi dođe i kojem kažem da mi se čini da ima visok hormon stresa svako se brani odrgovorom da ima stresan posao, kao i da je danas život brz i stresan. U knjizi sam želeo da pokažem da hormon stresa itekako može da bude psihološki i njegov značaj se ne može zanemariti, međutim, može da bude i fiziološki. Naše telo ne zna da li je hormon stresa došao od toga što smo pojeli slatkiš, zbog toga što, na primer, dišemo na usta ili možda od toga što radimo posao koji ne volimo. Svejedno koji je uzrok, naša krv iz creva, jetre i pankreasa dolazi do mišića i obustavlja se varenje, a je to jedan od razloga zašto danas toliko mnogo ljudi ima problem sa varenjem. U knjizi će biti obrađene i pokazane tehnike na koji način može sistem da se izbalansira, kako da se smanji hormon stresa, odnosno, održava u normanim granicama. 

Danas ljudi često otvore internet i pokušaju prečicom da dođu do nekog odgovora. Ko bi mogao ili trebao da potraži savet stručnog lica za ishranu?

Smatram da bi svako trebalo da dođe na konsultacije, bez obzira na to da li ima neke metaboličke tegobe ili nema. Treba utvrditi da li neka hrana stvara zapaljenske procese, kakav je organizam po pitanju vitamina i minerala, kakve se fizičke aktivnosti preporučuju i kako bi generalno ishrana trebala da izgleda.

Ljudi kod zubara idu kad ih zaboli zub, pa pretpostavljam da i kod tebe dođu kada osećaju da nemaju kud. Koji je najveći izazov?

Meta analiza je kada se skupi veći broj naučnih radova na jednu gomilu, napravi se presek i onda vidimo šta nam oni zajedno govore. To su i najvrednije analize koje imamo u nauci. Jedna takva analiza je pokazala da dijete u 95 odsto slučajeva nisu održive, odnosno, ako pričamo o gojaznim ljudima oni se opet vraćaju na stari put, a kad govorimo o bilo kojoj metaboličkoj tegobi, dešava se isto. Smatram da je tih pet procenata, koji su u studiji uspeli, svoj uspeh treba da zahvale uprkos, a ne zahvaljujući dijeti. Stvar je u tome da hrana, odnosno antihrana koju jedemo izaziva zavisnost i to ozbiljnu, a ne zove se slučano baš tim imenom. Prvo čime se bavim sa klijentom je da se oslobodi psihološke zavisnosti od određene hrane, što znači da nema nikakve dijete niti restrikcije. Kada se čoveku zakine ono od čega je zavistan on se oseća tužno, teško mu je i naporno. S toga to treba shvatiti vrlo ozbiljno, pogotovo na početku. Kasnije, kada se uvede dobra hrana, te navike mogu da ostanu i zažive.

Suočeni smo s tim da su deca danas već preko desete godine života “matora” za klubove i sportove. Još gora situacija je kod učenika i studenata, rekreativni sport je potpuno dezorganizovan. Šta je tvoja preporuka?

Preporuka za ljude koji imaju metabolički sindrom, koju su gojazni, jeste da ne treniraju! Ne treba da se izlažu ekstrenim fizičkim aktivnostima. Čuvena rečenica probuši kašiku i više se kreći apsolutno ne funkcioniše. Takvi ljudi moraju ozbiljno da se pozabave ovim problemom, da počnu od vežbi disanja, aktiviraju duboke mišiće koji su godinama uspavani, pa tek nakon toga dođu do fizičke aktivnosti. Kod, uslovno rečeno, zdrave populacije bi trebalo uraditi jednu vrstu dijagnostike. Sve to će pomoći da se vidi da li možda postoji neka kompenzacija u telu zbog koje osoba ne bi trebalo da trenira ili da prvo popravi određene kompenzacije, pa tek onda da počne sa treninzima. To je, na primer, kao kada vozimo automobil i odemo kod automehaničara, a on primeti da se, na primer, leva guma više troši. Svaki mehaničar savetuje da se ode na optiku i da se to popravi, inače će stradati gume, amortizeri, ležajevi i slično. Sigurno nam mehaničar neće reći da vozimo tako, pa kad propadne propalo je. Slično se dešava i sa ljudskim telom. Ako samo okrente patike koje stalno nosite i pogledate đon shvatićete da se jedan đon troši više od drugog. Ista priča je i sa autom, na takav auto nećemo kačiti prikolicu i dodavati teret, niti analogno takvom čoveku treba težak trenig koji će samo pogoršati situaciju.

Veliki broj mladih, pogotovo u zadnjih godinu dana, zbog cele situacije je krenuo da se bavi sportom, najviše vežbanjem i teretanom. Kako raditi, od čega početi, šta je savet?

Moj savet je svakako da, makar na početku, uzmu ličnog trenera, a ako im je to teško da priušte, makar da pronađu neku mini grupu kojoj će se priključiti. Važno je da nauče kako se vežba, što ne znači da trenera treba da plaćaju narednih deset godina, ali dva ili tri meseca bi bilo jako dobro. U tom periodu se nauči kako se šta koristi, koje su prednosti, a koje mane određenih sprava ili vežbi, a nakon toga će moći sam sebi da koncipira trening u odnosu na ciljeve.

Koji udarac naviše voliš: aperkat, direkt, kroše?

Levi kroše (smeh).

Ovo je pitanje s povodom, aktivno si se bavio boksom, kako se sada sećaš tog vremena?

Tog vremena se sećam sa radošću i nostalgijom. Uživao sam u boksu. I brat i ja smo se oduvek bavili borilačkim sportovima, on je otišao na boks, a ja na aikido. Posle mog treniga otišao sam na njegov, video sam koliko je tamo sjajna atmosfera, koliko je boks dobar i koliko su snažni ti momci. Uvek kad razmišljamo o bokserima zamišljamo ih kao neke grubijane, međutim, to je jedna jako dobra i normalna ekipa. Probao sam i nakon prvog treninga nastavio.

A da li si imao priliku da u običnom životu upotrebiš svoju veštinu?

Nikada mi se to nije desilo, nikada nisam ulazio u konfliktne situacije. Naravno da sam, kao mlađi i dok sam trenirao boks, izlazio i da je bilo napetih situacija, valjda se to svima desi, ali nikada nisam želeo da svoju veštinu tako iskoristim. Pre nego što sam otišao na boks, bio sam uveren da znam da se borim. Nakon što sam otišao na boks i trenirao ga godinu dana, shvatio sam da nisam pojma imao i ne daj bože da neko naleti na boksera i pokuša kavgu i toga su i bokseri svesni. Ljudi koji se bave borilačkim sportovima prosto izbegavaju konflikte.

Šta je preporuka, kad početi sa boksom, šta je rano, a šta kasno?

U slučaju da dete želi da ide na boks, treneri ne preporučuju da to bude pre osme godine života. Ali, ako pričamo generalno o zdravlju dece, moja preporuka je svakako da dete prvo krene na neku školicu sporta, zatim da se bave nekim bazičnim sportom, atletikom ili gimnastikom, jer je to izuzetno važno za ostatak života i za zdravlje. Tek onda, nakon dvaneste godine, ako su i dalje zagrejani za borilačke sportove, da odu i počnu sa treninzima za, na primer boks.

Pominjali smo knjigu, znam da radiš na tome i dalje, kada se očekuje objavljivanje?

Knjiga izlazi u junu, još uvek nema naslov, ali već je podeljena u šest poglavlja u kojima se bavim disanjem, ritmom dana, hormonima koji se luče u određeno vreme i fazama sna, jedno poglavlje obrađuje mikrobiom i sistem za varenje, tu je i deo o ishrani, treningu i na kraju preporukama kako sve to primeniti i sprovesti u delo.

Strahinjino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati ovde:

Jovan Vanja Marjanović

Izvor: Oradio

Pin It on Pinterest